Pojava koja je toliko oduševljavala ili razočaravala, aktivirala strasti ili unazađavala duh, koja je čoveku dala toliko prividnih radosti i oduzela po malo slobode, zove se – moda. O ovom fenomenu se mnogo govori, a u njegovom razjašnjenju se nije maklo dalje od početka. Ovo je pojava koja govori o neograničenosti ljudske ograničenosti bolje od svih umnih teoretičara.
U svojoj evoluciji, čovek je upotrebio kožu životinje kao sklonište, na ovaj način se zaštitio od hladnoće i nepogoda. Iz istih razloga, danas, čovek upotrebljava tu istu kožu, kao i mnoge druge materijale i ovo se zove jednostavno – odevanje. Nije to prirodno odevanje u funkciji zdravlja, već je čovek grubim stezanjem pomoću zavoja oblikovao delove tela, noge stavio u drvene kalupe pa tako dobio željeni oblik i veličinu. Okrutno je stezao struk ne bi li dobio vitkost, trpeo strašne bolove bušeći usne, nos ili uši da bi nosio različite metalne predmete. Radio je to pećinski čovek i to sada radi čovek u XXI veku. Necivilizovanog čoveka je moguće shvatiti, on nije znao mnogo o životu, o rođenju, smrti… Ali civilizovan čovek koji umire oblikujući telo, provodi trećinu života peglajući tkanine, farbajući kosu, vrši remont na svom telu, a ne stigne pročitati niti jednu knjigu, kako razumeti tog čoveka ?
O modi su napisane mnoge knjige, objavljeni članci, na ovaj fenomen se troši više nego na bilo koju drugu oblast. Usavršavajući sredstva za rad, čovek je sve više oplemenjivao materijale, usavršavao forme odeće kako bi bila udobnija, lepša…Kako su se razvijale druge grane umetnosti, tako je i u odevanju bilo sve više intervencija u sferi estetike. Menjale su se boje, modeli, krojevi. Još su u antičkoj Grčkoj različite boje i strukture materijala bile na visokom stupnju u napredovanju i usavršavanju ove discipline. Osim zaštite i estetike, odeća je imala i druge funkcije, pa je u nekom stupnju razvoja čoveka počeo biti bitan religiozni karakter u odevanju. Postojala je odeća za rituale, za izražavanje žalosti, uniforme verskih pripadnika… Odećom je moguće istaći liniju tela, kao i sakriti njegove nedostatke a ovo se činilo radi privlačenja partnera. Odeća je, dalje, nabavljana, kako bi prikazala društveni status, pa pripadnici socijalno superijornijih slojeva odevali su se skupocenim, raskošnim toaletama. Vremenom je tako odeća postala nameran komunikacijski medij. Odećom možemo razlikovati muškarce i žene, bogatog čoveka i siromaha, normalnu i devijantnu osobu, pristalice tradicionalnih i alternativnih formi kulture, konzumente pravih i lažnih vrednosti, sledbenice ideologija, malograđane, umetnike, homoseksualce, bludnice, sretnike i nesretnike… Sve ovo je – odevanje, lični pečat naših uverenja.
Ponudom odeće treba podsticati u ljudima potrebu za lepim, a ne podilaziti postojećem neukusu. Čovek ima mogućnost da bira i na ovaj način duhovno se angažuje, kreira svoj izgled, a tim izborom će dosta reći o sebi. I ovo je dovoljan razlog zašto bi trebalo o odevanju više da razmišljamo. Prozivodnja i prodaja odeće je, takođe, bitan faktor za nacionalnu ekonomiju. Potrošnja odeće je veštački stvorena potreba, ne samo u zemljama robno orjentisanih ekonomija, već i u socijalističkim društvenim zajednicama.
Moda potiče od latinske reči modus i naziv je za nove prihvaćene forme života. Citiraćemo francuskog teoretičara Gustav Le Bona, koji govori o evoluciji u odevanju: „Ma kako da je moda izraz afektivnih elemenata, ne isključuje fantaziju, podvrgnuta je ona ipak i racionalnim elementima, koji je orjentišu… Promene jednog predmeta, potčinjenog tolikoj nestalnosti, kao što je slučaj kod ženskog odela, pokazaće ovo dvogubo poreklo još jače. Racionalni elementi, s kojima se susrećemo kod ženske mode, uslovljeni su ekonomskim nužnostima, pronalascima, novim potrebama, momentalnom uposlenošću i tako dalje. Ovi se uticaji primećuju naročito na promenama kostima, nametnutim upotrebom automobila. Sa sve bučnijim životom morala je žena na sebi uzeti mnogo muškog, da bi mogla pratiti čoveka na njegovim opasnim i velikim putovanjima. Ženski čojani kostim, isprva rezervisan za izvesne sportove, ušao je docnije u opštu upotrebu, kao nešto komotno i pristojno… Modu, dakle, niko ne može naturiti. Oni za koje se tvrdi da modu stvaraju, u stvari samo sprovode tendencije koje su postale opštom željom, i koje su posledica izvesnih potreba, ideja, nezgoda.“
Za neke je moda sinonim za oblačenje, za ulepšavanje, neki kažu da je oblačenje obeležje ekonomske moći, a drugi da je to forma borbe protiv ustaljenih normi u društvu. Moda kulminira u 17. i 18. veku kad počinju slabiti pozicije aristokratije, uz jačanje buržoazije. Buržoazija je došla na vlast u vremenu industrijalizacije u proizvodnji roba. Tako je i odeća postala biznis. Sve što se u ovoj oblasti događalo do današnjih dana je bilo u funkciji pretvaranja ljudi u pasivne potrošače odeće. Čovek troši novac na robu koja mu nije potrebna. Tako su pokrenuti modni časopisi, afirmira se profesija i modni kreatori su dobili status umetnika. Ovako se lakše prodaje roba koju nije smislio komercijalista već umetnik.
Žene su nosile steznike da istaknu figuru iako je nakon skidanja ovog modnog detalja svim pripadnicama lepšeg pola pao kamen sa srca. Nije se situacija mnogo promenila ni danas. I sada, iako smo evoluirali i živimo u modernom dobu, i dalje postoji opsesija za modnim detaljima, skupocenim tašnama, cipelama pa će žena pre odvojiti novac koji nema za kupovinu takve neke kombinacije nego invenstirati u svoju budućnost. Postoji opšta pomama za komadima sa potpisom svetskih modnih kreatora, dok sa druge strane nema dovoljno novca za lek ili hranu. I dalje robujemo nekim izmišljenim trendovima, izbeljujemo kosu, zube, nokte, utežemo struk, tetoviramo obrve…
Sve ovo predstavlja, od početka, jedan opšti fenomen ljudske nepromišljenosti. Robovanje modnim trendovima veoma često se završi pogubno za mlade ljude koji možda nemaju dovoljno sredstava da isprate sve ove trendove. Deca nam padaju u depresije, u besmisla. Umetnost, sama po sebi leči i lekovita je u većini slučajeva, dok ne ode u krajnost, kao što je to slučaj sa odevanjem. Dosta ljudi sa naših podneblja idu u inostranstvo samo zbog kupovine odeće, vodeći se onim da je trava uvek zelenija na drugom mestu, dok i kod nas ima iste takve odeće. Potpuno je u redu kupovati stvari na putovanjima, ali putovati toliko dugo samo da bi dobili komad odeće je apsurd.
Svakako moda jeste umetnost i modni kreatori su doprineli da se ova umetnost ceni, ljudi treba da vode računa o svom izgledu, ali samo treba preskočiti taj korak da se prate trendovi po svaku cenu. Svaka osoba je sam svoj kreator, kako kreira svoj život, tako i način odevanja. Treba pogledati šta se nudi, šta se daje i za sebe izabrati ono što nam prija, biti dosledan sebi a ne robovati nekim modnim trendovima. Uvek i u svemu pronaći balans, kako je bilo od početka stvaranja civilizacije pa tako i do današnjih dana. Ljudi uživajte u životu, radite korisne stvari za svoju psihu i telo, budite mudri i slušajte sebe. Ovo je jedina i najbolja opcija da večito budete moderni, osmeh ne može da se kupi, a pruža najviše i uvek će biti moderan!